ЗЕЛЕНО, БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО

Увек ме је тај предео - Просјане, притискао неком неизрецивом тугом. Кисон, или железнички мост, блистав на сунцу као нова змијска кожа, подсећао ме је на многе немогуће и неостварене ствари. Вода, крај које сам одрастао, и река у којој се неколико пута замало нисам удавио, имала је такође неки магнетизам. Све је било неизрециво. И густо као ракита, крошње врба. А док смо снимали ту печку прашуму, из које су полетале повремено дивље пловке, које су ту можда имале своја гнезда, долетало је и нешто што је било понајближе раним успоменама моје покојне мајке, којих сам се сећао, зато што ми је недостајала. Више од десет година је припадала оном свету са кога се нико није враћао... А отац је лежао на свом кревету у нашој кући, где смо га довели из града, после операције кука и повратка са рехабилитације, која је постојала на речима али не и у ствари... Отац је углавном лежао, дремао, повремено гледао тв програм... или излазио испред куће, ако је било сунца, да се огреје и да заспи у столици, као сасвим мало дете... - Објављено је 15.02.2016.

Буџет

Буџет је, у општем случају, списак планираних прихода и расхода појединца, 

фирме, организације, локалне заједнице 

или државе за одређени период, обично за једну годину.

Има већ приличан број година, како су "Заветине" ("ЗАВЕТИНЕ:Посебна породична заветина") престале да буду  фирма (захваљујући једном од Милошевићевих закона, чији је "ефекат" . барем на примеру "Завета" - био погубан), и прешле у неку врсту "илегале", "књижевне гериле", "мобаровог института", и како новац више није чуван на жиро-рачуну,већу једном најобичнијем белом коверту. Буџет "Заветина", који је углавном пунио оснивач, из својих веома скромних прихода, и помоћи колега, и добротвора, трошен је на плаћање штампарских трошкова (око штампања књига, зборника и часописа). "Семе"  пара из тог коверта никад није нестајало, осим у последње  две године (2015 - 2016), када је новчана свота спала на најниже гране. Због тога -да одговоримо свим оним пријатељима и људима добре воље који се повремено распитују када ће изаћи нови број књ. часописа "ЗАВЕТИНЕ+" (онај из лета 2015. године) - шта да одговоримо? Кад сакупимо довољно новц за издавање часописа? (Одговорили смо ми, пре извесног времена, али многи нису видели наш одговор: извињење.)

     Септембра 24. 206.  . М. Л.

Velja Ilić da nagna babu

Медлин Олбрајт - "Disgusting Serbs!" (одвратни Срби) на 01:02

Објављено је 28.10.2012.

Медлин Олбрајт о Србима - "Одвратни Срби!" на 01минут и 02 секунде. Погледајте више о догађају на http://www.vostok.rs/index.php?option...

Излазак из Карантина

из српске периодике, независне и оне другачије

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ  ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ / Бела Тукадруз

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег - носталгичног, напротив!

Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!

Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у 

српској култури, и књижевности пре свега*.

Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева

је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.

Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране - како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић - чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз, Бела Тукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.

Песници бездане књижевности испаравају на звезде.

Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.

Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.

«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу?

Грумен земље из родног Липова

Српски инжењер понео у вечност део родног Липова. - Потресна младост, узвишено дело и достојанствен одлазак Данила Бојића, инжењера и конструктора шатла "Аполо". Пут преко трња узвисио га је до небеских висина  Милена МАРКОВИЋ | 18. фебруар 2016. 08:39 

Чланови породице Бојић на Даниловој сахрани

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Јубилеј „свемирског руковања”
• 
  Србин творац "Аријане 3"

• Момчило посветио живот Тесли
• Руси послали тропске гуштере у орбиту, нико не зна где су
• Индијска свемирска летелица на пола пута до Марса

НИКО од нас не зна куда ће га путеви одвести и са каквим ће се, све, невољама сударати. Сваком је, ипак, лакше да те невоље савлада не само ако верује у себе, већ и ако има свест и савест ко је, шта је и одакле је. Да... Ми морамо да будемо одговорни према себи, али исто тако и према својим прецима, својој земљи и завичају, куд год нас ти путеви водили, с каквим год се невољама сударали и колико год се у послу и струци доказивали.

Овако је говорио Данило Бојић, научник светског гласа, један од конструктора "Апола", првог шатла који је Америку подигао до Месеца а потомка јунака Илије Тадишина из колашинског села Липова сврстао у сам врх нове и снажне планетарне технологије. Он се, лично, тиме никад није похвалио. Када би, уместо њега, о томе говорили други, одговарао је кратко: "Највећа је снага у човеку."

Стотине људи испратило је на последње путовање Данила Бојића до вечне куће, протеклог викенда, на гробљу крај Цркве Светог Ђорђа у Лос Анђелесу, граду у којем је живео и где је оставио вишечлану породицу из брака са супругом Маријом: петоро деце, и свих петоро су успешни у својим пословима.

Мада је било најављено да ће сахрана бити обављена у кругу најближих, углед и значај у доприносу науци Бојића окупио је многобројне поштоваоце који су желели не само да укажу почаст његовом научном делу, већ и животном путу човека без мрље, који се до звезда винуо са своје трновите стазе младости. Потресне и до краја - непреболне.

У читав роман, да га је којим случајем неко написао, не би стало све о животу и научном подвигу

Незаслужено тихо 14. септембра 2015. отишао је са сцене Јовица Петковић, икона југословенскe хармонике

Маестров севдах са анђелима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Опроштај уз "дугметару"
• 
  Пановић: Традицију не смемо да заборавимо

• Једанаестогодишњи Филип успешан хармоникаш у копачкама
• Љубиша Павковић вечерас на Коларцу
• Никола Пековић други хармоникаш света

ПОКОЈНИ маестро Јовица Петковић био је револуционар на хармоници. Мајстор ритма, динамике и импровизације, који је умео да изведе све што хармоника технички може. Спајајући стилове филигранском прецизношћу која му је поверена рођењем, својом шумадијском душом стварао је босански севдах који је постао бесмртан за његова живота. Још док је био у снази, многи су га сврставали у ред највећих виртуоза на хармоници који су се икада родили".

О Јовици Петковићу хвалоспеви су изречени за живота, тако да ни ови посмртни не долазе реда ради, као што често бива са блаженопочившима.

- Право име му је било Јован. Звали смо га Јоца. Нада Мамула, његова велика пријатељица, "прекрстила" га је у Јовицу - присећа се контрабасиста Радио Београда Момир Моша Милановић, Јовичин друг од кратких панталона, први комшија из родног Смедерева, пријатељ и колега.

Контрабасиста прича да су тридесетих година прошлог века Јовици и њему први инструменти били дуваљке од шаше и тикве, које су им родитељи правили, те су свирали по кућама, за колаче...

- Тек касније, у кафани "Рујна зора", Јовичиног стрица Воје, слушали смо чувеног Драгољуба Мишића познатијег као Драга Кец. Јовица, који је имао тада дванаест година, напросто се лепио за њега, па му је стриц купио прву хармонику, а Кец га научио прве мелодије. У то време имали смо у Смедереву четири "капеле" циганске музике - Драга виолиниста, Жика министар на Убилцима, Аркадије Митровић звани Када Врцан, а у циган-мали Фића, са којим је Јовица највише