Гледајући стотинак Гигиних голубова, који круже над нашом махалом,као некад кад сам имао петнаест или седамнаест година, зачујем изненада крикове врабца у дворишној јели: вероватно ту имају гнездо и можда је младунче испало из гнезда, па врабица вришти? Кружим око јеле, хрпе опалог лишћа дивље трешње, су јастук, природни јастук на бетону, али не видим то младунче; и опет се враћам у други део дворишта и бленем у небо, негде око шест и који минут. Небо је или бескрајно неописива, недокучива моја давнашња љубав...
Најавили су кишу, али, гле, небо је ведро и зелено, као Пек или Дунав понекад...
* *
* *
Нема коментара:
Постави коментар