O старој српској лексикографији – нешто друкчије
Неке појединости формулисане у тим расправама могу се разматрати и нешто друкчије, а ја овде издвајам ону која се тиче старине српских лексикографских подухвата
Драгоценом серијом текстова под општим насловом (Са)Чувајмо српски језик Политика је учинила редак искорак у бризи за очување српскога језика и омогућила носиоцима разноврсних знања о многим његовим аспектима да се својим погледима представе не само специјалистима за поједине домене српскога језика него и много широј културној и научној јавности. Неке појединости формулисане у тим расправама могу се разматрати и нешто друкчије, а ја овде издвајам ону која се тиче старине српских лексикографских подухвата.
У прилогу Рајне Драгићевић (Политика, 6. 9. 2015) наводи се да Срби до краја 18. века нису имали речника и да је „један од најстаријих“ био Речник мали, објављен у Бечу 1793. године. Тај податак био би потпун да је речено да се то односи на речнике штампане ћирилицом и намењене српској православној читалачкој
