Kosovska Mitrovica je vremenom postala sinonim za nevolje, grad u kojem uzavrele međunacionalne tenzije i politička stabilnost često dostignu tačku ključanja. Na sve to dodajte Hitlerovog dvojnika koji se, bez ikakvih posledica, veselo druži sa međunarodnim mirovnim snagama – i dobićete alarmantno visoku dozu za sada slabo kritikovane ekscentričnosti.
Fotografije: Una Hajdari
"Kosovska reinkarnacija Adolfa Hitlera", kako sam za sebe kaže, definitivno izgleda onako kako se predstavlja. Emin Đinovci je 55-godišnjak, penzioner i Hitler u najam.
On sa sobom nosa "hitlerovske džidžabidže", razne suvenire kao što su rajhsmarke ili bedževi i ogrlice sa kukastim krstovima, kao i primerak Majn Kampfa. I do sada nije imao nikakvih problema zbog toga.
"Ljudi me zovu Hitler još od vojničkih dana", kaže dok mi pokazuje fotografiju u beloj uniformi. "Kažu da mnogo ličim na njega, za razliku od Engleza koji ga je igrao na filmu", dodaje, misleći na Čarlija Čaplina u Velikom diktatoru.
Pruža mi vizit-kartu sa sve kukastim krstom, napominjući da ga ljudi često zovu na fotografisanje ili razne događaje, čak i venčanja i sahrane, na koje odlazi privatno, ali i profesionalno.
- Na sahrane idem kao Hitler. To ponekad ima neželjeni efekat, jer ljudi koji su došli da odaju poštu pokojniku žele da zastanu i popričaju sa mnom, kaže.
Dok se šetamo njegovom rodnom Kosovskom Mitrovicom, čini se da nikome istinski ne smeta njegova pojava. Šta više, mnogi zastaju i dižu ruku u pozdrav koji bi u mnogim drugim delovima sveta izazvao opšte kritike, a verovatno i hapšenje.
Čak se i pripadnici mirovnih snaga NATO, koji su u sastavu KFOR-a stacionirani u ovom gradu, zaustavljaju da ga pozdrave. Dok ih gledate u prepoznatljivim uniformama i sa zastavama svojih zemalja na ramenima, zapitate se da li bi neko takav bio jednako dobrodošao u njihovoj domovini.
Ili bi možda istog trenutka bio uhapšen?
- Ljudi me ovde poštuju. Mlado, staro, muškarci, žene, deca. Svi me pozdravljaju sa Hajl Hitler, kaže Đinovci.
Uverila sam se u to dok smo šetali gradom, iako izgleda da on ne primećuje da se ljudi obično kikoću i smeju dok ga pozdravljaju.
Do sada nije bilo većih kritika na račun onoga što Đinovci radi. Na Kosovu, koje pokušava da se izbori sa posleratnom tranzicijom i u kome su suđenja za ratne zločine, korumpirani političari i ogromna stopa nezaposlenosti najnormalnija stvar, ćaknuti imitator Hitlera ne izaziva preterano burne reakcije.
Mada ima i onih koji smatraju da bi kosovsko društvo trebalo da se zapita kako ovaj čovek može bez ikakvih posledica da zarađuje novac na ovaj način – iako bi ga verovatno u bilo kojoj zemlji na svetu uhapsili u ovom izdanju – lokalci ga otpisuju kao čudaka, pa i srećkovića.
- Muči me suviše drugih problema u životu. Možda bacim pogled na njega kad prođe, ali to je sve, kaže 43-godišnji stolar Arsim Peci.
Đinovci ozbiljno shvata svoj posao. "Hitler nije pušio", kaže mi dok ga nudim cigaretama. Zamera mi što sam zakasnila na naš dogovoreni sastanak, rekavši da se on ravna prema "nemačkom vojničkom vremenu". Međutim, čini se da nije vegetarijanac, pošto predlaže da jedemo u njegovoj omiljenoj ćevabdžinici.
- Devojke vole da mi dodiruju lice. Misle da je maska. Vuku me za kosu i traže dozvolu da me poljube u obraz. Kada izađem iz kuće sa ženom i decom, ljudi staju da pričaju sa mnom. Moja supruga nije ljubomorna", kaže smejući se.
U pokušaju da shvatim odakle mu potreba za ovim drugim identitetom, pitam ga koje su sličnosti između njega i omražene istorijske ličnosti.
- Pa to je lako. Pronalazim se u liku Hitlera zato što se borio protiv mog neprijatelja. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, odgovara zadovoljno, očigledno nesvestan težine koju takva izjava sa sobom nosi.
Ko su vam neprijatelji? Komunisti?, pitam.
- Da. Srbi, odgovara ne baš sasvim precizno ali prilično otvoreno.
Zbog situacije na Kosovu posle raspada Jugoslavije, Albanci se ovde nerado sećaju zajedničke socijalističke federacije. Šta više, mnogi poistovećuju uspomene na Jugoslaviju sa teškoćama koje su proživeli pred NATO bombardovanje 1999. godine.
Đinovci se doselio na Kosovo početkom 1998. godine iz Nemačke (od svih zemalja) kako bi se pridružio borbi kosovskih Albanaca za otcepljenje od Srbije. Porodica je došla kasnije.
Od tada je u Nemačkoj bio samo jednom, na operaciji zbog višestrukih rana koje je zadobio tokom sukoba.
- Kada sam išao na operaciju u Nemačku, bio sam primoran da delimično pustim brkove. Doktori bi ulazili u moju sobu da me vide i zagledaju.
Shvativši da se u sličnosti sa Hitlerom krije mogućnost dobre zarade, Đinovci je uskoro počeo da naplaćuje slikanje.
- Dobijam 20 do 80 evra po fotografiji. Ponekad uzmem i do 200 evra po danu, ako je u toku neki događaj ili ako ima stranaca, objašnjava on.
- Ja nisam diktator kao on, ali imam finansijske koristi od toga što ličim na njega, kaže.
Đinovci živi u južnom delu Kosovske Mitrovice sa ženom i petoro ćerki, koje u školi zovu "Hitlerova deca". Tvrdi da one zbog toga nemaju problema.
- Idem na roditeljske sastanke ovakav, a ostalim roditeljima ne smeta. Svaki put kad treba da pokupim devojke u školi, okruže me deca i žele da pričaju sa mnom, objašnjava mi.
Dok pokušavam da izbijem tu neprijatnu sliku iz glave, približavamo se mostu na reci Ibar i stajemo da se slikamo sa italijanskim karabinjerima koji čuvaju most ("Neću im naplatiti zato što si ti tu."). Pitam ga da li prelazi na severnu stranu, gde živi srpsko stanovništvo Kosovske Mitrovice.
- Da pođem tamo, morao bih da ponesem pištolj, odgovara on. Za njega, rane još nisu zalečene – čemu ne doprinosi Miloševićeva slika koja visi na trgu na severnoj strani svega nekoliko metara od mosta.
Pre sukoba, razne etničke grupacije u Mitrovici, na čelu sa Albancima, Srbima i Turcima, živele su s obe strane reke. Danas južni deo grada funkcioniše kao sastavni deo nezavisnog Kosova, dok je veći deo severne strane ostao lojalan Beogradu.
- Razočarao sam se u posleratno Kosovo. Mislio sam da ćemo ugušiti jedne druge od ljubavi, kaže Đinovci.
Njemu je, kao i mnogim stanovnicima Kosova, bilo teško da nađe posao. Posle rata je otvorio restoran, koji je u međuvremenu morao da zatvori. Pored penzije koju je dobio boreći se u redovima OVK, oslanja se i na pomoć rodbine.
Čisto da se zna, na računima koje je izdavao u svom restoranu, nazvanom "Jehona" po najstarijoj ćerki, bio je odštampan crno-beli kukasti krst. Ubrzo je bio primoran da ga zatvori – ali Đinovci ne želi da ulazi u detalje zbog čega.
Kosovski umetnik Alban Muja pratio je Đinovcija jednog čitavog dana za potrebe dokumentarnog filma, Nemci me se pomalo plaše, u pokušaju da prikaže ovaj neobičan način preživljavanja u jednoj posleratnoj zemlji – pokrivši sve, od njegovog jutarnjeg brijanja, do dnevnih šetnji po gradu.
Što se Đinovcija tiče, on zaključuje: "Ponosan sam na to kako izgledam i nemam nameru da menjam svoj izgled sve do smrti. Ljudi će me po ovome pamtiti."
