Грумен земље из родног Липова

Српски инжењер понео у вечност део родног Липова. - Потресна младост, узвишено дело и достојанствен одлазак Данила Бојића, инжењера и конструктора шатла "Аполо". Пут преко трња узвисио га је до небеских висина  Милена МАРКОВИЋ | 18. фебруар 2016. 08:39 

Чланови породице Бојић на Даниловој сахрани

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Јубилеј „свемирског руковања”
• Србин творац "Аријане 3"

• Момчило посветио живот Тесли
• Руси послали тропске гуштере у орбиту, нико не зна где су
• Индијска свемирска летелица на пола пута до Марса

НИКО од нас не зна куда ће га путеви одвести и са каквим ће се, све, невољама сударати. Сваком је, ипак, лакше да те невоље савлада не само ако верује у себе, већ и ако има свест и савест ко је, шта је и одакле је. Да... Ми морамо да будемо одговорни према себи, али исто тако и према својим прецима, својој земљи и завичају, куд год нас ти путеви водили, с каквим год се невољама сударали и колико год се у послу и струци доказивали.

Овако је говорио Данило Бојић, научник светског гласа, један од конструктора "Апола", првог шатла који је Америку подигао до Месеца а потомка јунака Илије Тадишина из колашинског села Липова сврстао у сам врх нове и снажне планетарне технологије. Он се, лично, тиме никад није похвалио. Када би, уместо њега, о томе говорили други, одговарао је кратко: "Највећа је снага у човеку."

Стотине људи испратило је на последње путовање Данила Бојића до вечне куће, протеклог викенда, на гробљу крај Цркве Светог Ђорђа у Лос Анђелесу, граду у којем је живео и где је оставио вишечлану породицу из брака са супругом Маријом: петоро деце, и свих петоро су успешни у својим пословима.

Мада је било најављено да ће сахрана бити обављена у кругу најближих, углед и значај у доприносу науци Бојића окупио је многобројне поштоваоце који су желели не само да укажу почаст његовом научном делу, већ и животном путу човека без мрље, који се до звезда винуо са своје трновите стазе младости. Потресне и до краја - непреболне.

У читав роман, да га је којим случајем неко написао, не би стало све о животу и научном подвигу

Незаслужено тихо 14. септембра 2015. отишао је са сцене Јовица Петковић, икона југословенскe хармонике

Маестров севдах са анђелима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Опроштај уз "дугметару"
• 
  Пановић: Традицију не смемо да заборавимо

• Једанаестогодишњи Филип успешан хармоникаш у копачкама
• Љубиша Павковић вечерас на Коларцу
• Никола Пековић други хармоникаш света

ПОКОЈНИ маестро Јовица Петковић био је револуционар на хармоници. Мајстор ритма, динамике и импровизације, који је умео да изведе све што хармоника технички може. Спајајући стилове филигранском прецизношћу која му је поверена рођењем, својом шумадијском душом стварао је босански севдах који је постао бесмртан за његова живота. Још док је био у снази, многи су га сврставали у ред највећих виртуоза на хармоници који су се икада родили".

О Јовици Петковићу хвалоспеви су изречени за живота, тако да ни ови посмртни не долазе реда ради, као што често бива са блаженопочившима.

- Право име му је било Јован. Звали смо га Јоца. Нада Мамула, његова велика пријатељица, "прекрстила" га је у Јовицу - присећа се контрабасиста Радио Београда Момир Моша Милановић, Јовичин друг од кратких панталона, први комшија из родног Смедерева, пријатељ и колега.

Контрабасиста прича да су тридесетих година прошлог века Јовици и њему први инструменти били дуваљке од шаше и тикве, које су им родитељи правили, те су свирали по кућама, за колаче...

- Тек касније, у кафани "Рујна зора", Јовичиног стрица Воје, слушали смо чувеног Драгољуба Мишића познатијег као Драга Кец. Јовица, који је имао тада дванаест година, напросто се лепио за њега, па му је стриц купио прву хармонику, а Кец га научио прве мелодије. У то време имали смо у Смедереву четири "капеле" циганске музике - Драга виолиниста, Жика министар на Убилцима, Аркадије Митровић звани Када Врцан, а у циган-мали Фића, са којим је Јовица највише

HRPE PRAZNIH REČI / Nenad Grujičić

Nenad Grujičić HRPE PRAZNIH REČI

Tri decenije od smrti Josipa Broza Tita! U medijima, najednom, tekstovi, feljtoni, šou-programi, emisije, serije i razgovori o „najvećem sinu“. Feniksovska štafeta sa Ikarovim krilima iz šest bivših republika! Nećemo ulaziti u analize kako narod danas živi, a kako je pre; šta je bilo, bilo je... E, sad, da li je – ne ponovilo se, to je druga priča. Zgodna je prilika da se beskraju medijskog praha pridoda i čestica poezije. Naime, poznato je da su mnogi pesnici – ne zna im se broja – posvetili Titu svoje pesme. Da ne govorimo o amaterskim, radničkim i đačkim prilozima u suzama radosti i tuge. Silne su pesme komponovane, neke postale himne kao one iz pera Đorđa Balaševića Računajte na nas ili, pak, iz glasa Zdravka Čolića narodna Druže Tito, mi ti se kunemo. No, ovde će nas zanimati umetnička poezija, ona koja pledira za večni opstanak u književnosti i maternjem jeziku. Kako rubrika Duplo dno podrazumeva izbor samo jedne pesme, dvoumio sam se između pesama Osmeh u proleće Mire Alečković, To majka više ne rađa Aleksandra Sekulića i Vrijedi živjeti i boriti se – Tito Jovana Zivlaka

Професор Лаза...

ХИЛАНДАР ће ускоро добити нову задужбинску чесму украшену мозаиком. Њу ће српској царској лаври даровати председник Томислав Николић, а биће изграђена недалеко од пирга краља Милутина. Пројектовање и украшавање чесме поверено је професору Мирославу Лазовићу са Факултета примењених уметности у Београду.

Лазовић је већ чувен на Светој Гори по мозаицима које је радио у манастиру Зограф, а највише по раскошном Светом Георгију, начињеном по лику свеца са чудотворне иконе. Због овог ремек-дела је руски председник Владимир Путин током посете Атосу зауставио колону да би изашао из блиндираног возила и лично фотографисао светог ратника. После тога уследили су позиви професору Лазовићу да мозаицима украси једну од највећих руских цркава, после око 130 православних храмова у Србији и иностранству које је улепшао овом техником или осликавањем. Тиме се заокружује необичан пут који је започео доласком некадашњег филолога, дипломца руског језика, на стручну екскурзију у Совјетски Савез.

- Кад се осврнем, живот ми изгледа као ходочашће - каже уметник. - Кад сам дошао у комунистички СССР, био сам више Југословен него Србин, као и цела моја генерација, и без готово икаквог знања о хришћанској уметности. Тад сам видео фреске Рубљова које ми више нису давале мира. Због њих сам уписао академију и постао сликар, али без намере да се бавим црквеном уметношћу. Вера је дошла сама, док сам путовао и радио, као и средњовековни живописци.

Професор Лаза, како га зове више од 2.000 ученика који су прошли његову школу, аутор је и највеће икад насликане иконе Светог Саве