ЗЕЛЕНО, БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО

Увек ме је тај предео - Просјане, притискао неком неизрецивом тугом. Кисон, или железнички мост, блистав на сунцу као нова змијска кожа, подсећао ме је на многе немогуће и неостварене ствари. Вода, крај које сам одрастао, и река у којој се неколико пута замало нисам удавио, имала је такође неки магнетизам. Све је било неизрециво. И густо као ракита, крошње врба. А док смо снимали ту печку прашуму, из које су полетале повремено дивље пловке, које су ту можда имале своја гнезда, долетало је и нешто што је било понајближе раним успоменама моје покојне мајке, којих сам се сећао, зато што ми је недостајала. Више од десет година је припадала оном свету са кога се нико није враћао... А отац је лежао на свом кревету у нашој кући, где смо га довели из града, после операције кука и повратка са рехабилитације, која је постојала на речима али не и у ствари... Отац је углавном лежао, дремао, повремено гледао тв програм... или излазио испред куће, ако је било сунца, да се огреје и да заспи у столици, као сасвим мало дете... - Објављено је 15.02.2016.