УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Новине будућности "Сурбита"

недеља, 27. децембар 2015.

HRPE PRAZNIH REČI / Nenad Grujičić

Nenad Grujičić HRPE PRAZNIH REČI

Tri decenije od smrti Josipa Broza Tita! U medijima, najednom, tekstovi, feljtoni, šou-programi, emisije, serije i razgovori o „najvećem sinu“. Feniksovska štafeta sa Ikarovim krilima iz šest bivših republika! Nećemo ulaziti u analize kako narod danas živi, a kako je pre; šta je bilo, bilo je... E, sad, da li je – ne ponovilo se, to je druga priča. Zgodna je prilika da se beskraju medijskog praha pridoda i čestica poezije. Naime, poznato je da su mnogi pesnici – ne zna im se broja – posvetili Titu svoje pesme. Da ne govorimo o amaterskim, radničkim i đačkim prilozima u suzama radosti i tuge. Silne su pesme komponovane, neke postale himne kao one iz pera Đorđa Balaševića Računajte na nas ili, pak, iz glasa Zdravka Čolića narodna Druže Tito, mi ti se kunemo. No, ovde će nas zanimati umetnička poezija, ona koja pledira za večni opstanak u književnosti i maternjem jeziku. Kako rubrika Duplo dno podrazumeva izbor samo jedne pesme, dvoumio sam se između pesama Osmeh u proleće Mire Alečković, To majka više ne rađa Aleksandra Sekulića i Vrijedi živjeti i boriti se – Tito Jovana Zivlaka
. Odlučio sam se za ovu treću, iz više razloga, ponajpre što autor ima nadahnut esej o Josipu Brozu, koji je neka vrsta ultra-svesti o pesmi, o Titu i njegovom delu, esej koji je napisan u dane kad i pesma, početkom maja 1980. godine. Dakle, radi se o komplementarnim tvorevinama, idealnim za davanje potpunije slike o činu i delu. U vreme kad su pesnici kao deca na med leteli da pišu pesme o Titu, Slavko Gordić mi je u proleće podaleke 1980. godine, u dane Titove bolesti, zatražio da za Letopis Matice srpske napišem pesmu o Brozu. Moj uvaženi profesor, u to vreme član redakcije zadužen za poeziju (kasnije će postati dugogodišnji glavni i odgovorni urednik najstarijeg našeg časopisa), 1979. godine u Letopisu objavio je ozbiljan prikaz moje prve knjige Maternji jezik, pod nazivom „Pesništvo bez predrasuda“. Još nisam bio kod Gordića položio predmet teorija književnosti II, te objavljivanje kritike o prvencu beše mi velika čast. I o drugoj knjizi, Linije na dlanu, koja se pojavila baš u dane Titove sahrane, Gordić će u Letopisu, krajem te godine, objaviti tekst „Lirsko jezgro satire“. Profesorov poziv me iznenadio, bio je potkrepljen pohvalom da sam darovit mlad pesnik i da svakako treba da napišem pesmu o Titu. Sam ne bih nikad ni pomislio, ali, eto, profesor mi beše suviše bitan, čak sam osećao i neku vrstu duga prema njemu. On me je s Maternjim jezikom, iako uslov behu dve knjige, primio u tada jako Društvo književnika Vojvodine. Stanovao sam kod tetke u baraci tik uz nasip kanala Dunav-Tisa-Dunav, u sobičku bez grejanja, sa kupatilom udaljenim trista metara u drugoj radničkoj drvenoj potleuši brodarskog preduzeća „Ivan Milutinović“. Celu noć sam se prevrtao i znojio u sirotinjskom krevetu, đavolak ponude nije mi dao mira. Pesničko biće se opiralo, nisam mogao ni slovce napisati u slavu Broza. 196 I u zagrebačkom časopisu Oko, koji je uređivao Goran Babić, pojavile su se pune strane pesmama jugoslovenskih pesnika među kojima i ovde predočena. Pročitavši je u redakciji Polja, gde smo se, mi nepoznati pesničići, okupljali s koca i konopca, nešto me zduhački stezalo u grlu da sam niko i ništa, jer ne umem (i neću) da napišem pesmu o drugu Titu. Glavni urednik Polja je naglašavao da je njegova pesma, Vrijedi živjeti i boriti se – Tito, najbolja. Sad kad su godine prošle, trideset – ni manje ni više, o pesmi Vrijedi živjeti i boriti se – Tito moglo bi se kazati ponešto. Vremenska distanca je uspostavljena, pesmu možemo sagledavati iz raznih uglova. Bavićemo se, dakle, pesmom, a ne ličnošću autora. Radi ilustrativnosti, navešćemo je ovde u celini: VRIJEDI ŽIVJETI I BORITI SE Tito od onih retkih što gledahu u oči. uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše. proučavao je marksa čitao lenjina pisao pisma drugovima budan kad kidao se most. pod nebom i u hladnim zakutcima pronicao je kao igra zasun smrti i kad su ga pitali šta sad valter odgovarao je: „vrijedi živjeti i boriti se“. ali sa prozora sa visine gde lete samo hrpe praznih reči nije govorio. i da i ne otkidao je iz duše srca iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom. Pesma pripada tzv. citatnoj književnosti, jer već u naslovu nailazimo na citat iz Titovih navodnih izjava: Vrijedi živjeti i boriti se. Ispod ijekavskog naslova stoji – Tito. E sad što se fraza Vrijedi živjeti i boriti se nije ostvarila (od Titovog dela ništa nije ostalo), to je drugi fon priče. Veliki čovek bez dela, kako reče znameniti savremeni pesnik, jedan od retkih što nisu posevetili ni jedan jedini stih predsedniku SFRJ. Odmah posle prvog čitanja pesme primećujemo tri imena: Marks, Lenjin i Valter. Umesto Engelsa iz čuvenog trilinga, naprasno se pojavio Valter (da li je to onaj što brani Sarajevo ili Valter u Moskvi koji će kasnije postati Tito, ostaje nejasno). Sva tri imena ispisana su malim slovom, što pripada poetičkom mehanizmu autora; on pesme ispisuje malim slovima (nećemo ulaziti u to da li se plaši nedoumica oko ispisivanja velikih). Sve skupa – pesnička sloboda! No, sećamo se jednog stiha Vujice Rešina Tucića iz kultne mu prve knjige Jaje u čeličnoj ljusci, koji glasi: „Marks, Englez i Lenjir“. Nije li se autor predočene pesme o Titu pravio Englez? Ne verujemo, beše preslatko ideološkim lenjirom povlačiti crte Titovog portreta. 197 Primećujemo, zatim, nekoliko neobičnih reči koje iskaču iz leksičkog standarda pesme: šestariti, domaja, zakutak i zasun. Tu je i čudna metafora duša srca, i još čudovitija s pomenutom rečju, zasun smrti. Smeška nam se i sintagma hrpe praznih reči, koja će posati naslovom ovog teksta. Često se dâ prepoznati kad pesnik piše veštački, sa Rečnikom u rukama. Tako dve reči: zakutak i zasun nalaze se blizu jedna drugoj – pod slovom z. Tim slovom počinje i prezime autora pesme. Neka vrsta uzvišenog narcizma, listati vokabular i pisati pesme. Trebalo je, dakle, naći nepoznatu leksiku i njome zaseniti ostale obične reči, u najlonskim rukavicama izvršiti tzv. oneobičavanje jezika i prenuti čitaoca iz snevačkog puvanja, onako – skoro pa nemački, kao Helderlin. Tako i glagol šestariti i imenica domaja naprasno su hrupili iz Rečnika u patetično (i artifi cijelno) tkivo pesme. No, okrenimo se slikama i ideji pesme. Kako da protumačimo prva dva stiha: od onih retkih što gledahu u oči./ uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše. (Nećemo sad o aoristu gledahu.) Orlovi i sokolovi šestare u visinama. Tito je, vidimo, ptica grabljivica koja, uzduž i popreko, u visinama šestari nad postojbinom (domajom) i čuva je od neprijatelja kojima pre toga gledaše u oči. Zatim, proučavao je marksa/ čitao lenjina/ pisao pisma drugovima/ budan kad kidao se most. Ponovićemo, nedostaje Engels, ali nema ni Staljina, mada sintagma pisma drugovima priziva Josifa Visarionoviča Džugašvilija kojem je, navodno, Tito poslao depešu sa onim čuvenim Ne. Kasnije se ispostavilo da bi Jugoslavija bila pregažena sovjetskim trupama da nije izbio Korejski rat, pa je SSSR svu vojnu silu okrenuo prema tom delu sveta. Duplo dno istorije! Slika mosta što se kida jeste prizor iz partizanskog fi lma „Most na Neretvi“. Međutim, želimo li ovom stihu dati viša svojstva, u znaku poete proroka, onda autor pesme ima prekognitivna svojstva: predočava rušenje mostova na Dunavu i drugim rekama tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Poeta vates! A onda, pod nebom i hladnim zakutcima/ pronicao je kao igra zasun smrti/ i kad su ga pitali šta sad valter/ odgovarao je: „vrijedi živjeti i boriti se“. Smatramo da nije trebalo stavljati dvotačku niti navodnike povodom sintagme vrijedi živjeti i boriti se, jer autor sve vreme, rekosmo, koristi poetički cakizam kojim izbegava osim tačke da upotrebi ostale interpunkcijske znake. Osim toga, u naslovu se već vidi, rekosmo, da je to citat koji, obnovljen u pesmi, isključuje navodnike. U jednoj polemici oko pesama ovog autora posvećenih Titu, Nebojša Vasović je upitao: „Da li je on upravo u navedenom biseru srpske lirike bio realista ili postmodernista?” Zatim, vidimo jednu pravopisno-gramatičku grešku: pogrešno je napisati zakutcima, jer glas t sadrži u sebi čestice glasa c. To se zove gubljenje suglasnika, pa se piše – zakucima. Kao, na primer, reč zadatak (zadacima). Dakle, kad se suglasnik t nađe ispred suglasnika c, nestaje. Ali, pređimo preko toga, autor može da se brani pesničkom slobodom. (Zakutak je inače ćošak. Autor kaže: pod nebom i hladnim zakutcima. Hm?) Evo nama mistične metafore zasun smrti. To bi moglo nešto da znači, ali šta? Pogotovo je teško spoznati šta predstavlja ceo stih: pronicao je kao igra zasun smrti. Poredbeni mehanizam, kao igra, nema nikakav smisao. Zasun – mala greda koja se stavlja iza zatvorenih vrata. Nejasna metafora služi, po svemu sudeći, da pojača panegiričku mistifi kaciju prerano umrloga Tita. 198 Naš poeta vates kaže potom: ali sa prozora sa visine/ gde lete samo hrpe praznih reči nije govorio. Ovi stihovi su, najedanput, nihilistički(!), u opreci sa slikom orla ili sokola koji šestare visinama. Naime, čudom se pojavljuje prozor, negde u visinama, možemo pretpostaviti da se otvorilo nebo gde lete samo hrpe praznih reči. Tito je obično govorio sa visine, u simboličnom i bukvalnom smislu, pa je nejasno zašto sa tog prozora nije govorio. Možda zato što lete samo prazne hrpe reči. I da i ne, kazaće pesnik u narednom stihu. I zaista, i da i ne otkidao je iz duše srca/ iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom. Evo nas u najkreativnijem supstratu jezika, u metafori duša srca, koju obično izgovaraju građani kad ne mogu da izraze, da otkinu svoje oduševljenje pred nekom pojavom što ih ozaruje i čini nepojamno srećnima. Ovo je neka vrsta kvazipleonazma, nemoguć vid govora, nešto kao trulo tautološko sricanje velikih želja. Ne ide ni obrnuto: srce duše, jednostavno, ne valja, tako se ne otkida dobra metafora. Mada za neke kažu: otkinuo čovek. Stih: iz jedne zemlje što je prožeta čistom vatrom, mogla bi zaista biti prekognitivna sila poete vatesa, slutnja raspada bivše domaje u vatri oružja JNA. Stih je to završni, naravno, on traži nadnesenu brigu o njegovom pravom značenju, on zaobljuje konture cele pesme. No, da nam ne bi bilo prigovoreno da vadimo stihove ili celu pesmu izvan konteksta, pomoći će nam, kako na početku rekosmo, esej ovoga pesnika o Titu, „Ostaje da živi“, esej koji je na dan predsednikove smrti upućen maršalatu u vidu fi lozofsko-političkog telegrama-traktata kojim se objašnjava predsednikova harizma, a time i poruka u pesmi Vrijedi živjeti i boriti se – Tito: Veličina Titovog dela je u tome što je on bio na čelu revolucije, koja se dešavala i dešava se mimo svih onih logika što su zahtevale da naš put i naša autentična borba budu tek odblesak jednog scenarija stvorenog za sve i za sva vremena od jednog i jedinog neporecivog uma okruženoga mitološkom aurom večnosti. Tito nije verovao u takve mitove, jer on nije došao iz mita, on je došao iz sveta, iz jedne zemlje koja je do sopstvene slobode, do prava da odlučuje o sebi – da izgrađuje bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, da bude na istorijskom putu emancipacije i radničke klase, da stvara uslove za sreću svih svojih sinova – došla kroz sudbinske potrese i kataklizme, i kroz koje su mnogi prošli dajući više od života. I zato Tito i njegovo delo ne mogu živeti u mitu, ne mogu biti sažeti u priči, jer onaj koji je na tako odgovoran i vizionarski način gradio novi svet, ostaje da živi u svetu. Ovde pesnik, pored ostalog, vidimo, polemiše sa čuvenim viđenjem Branka Ćopića koji je na dan Titove smrti rekao: Tito je neustrašivi div koji je došao iz narodne bajke, izvršio posmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku. Naš poeta poriče tu mogućnost i suprotstavlja se piscu Jeretičke priče, ne dâ na maršala koji je, zna se, napadao Ćopića, pa ističe: Tito nije verovao u takve mitove, jer on nije došao iz mita, on je došao iz sveta... Perući sopstvenu biografi ju, ovih dana se pojavljuju sećanja našeg pesnika, pod nazivom „Paralakse – Listići iz Skitije“, gde pored ostalog kaže: Ulazim u kacelariju ČK (Čedomira Kece), on sedi za stolom, a iznad je poprsje vođe na drvenom parapetu koje je tako postavljeno kao da mu lebdi tik nad glavom. Prizor groteskno naglašava i otkriva snažnu vezu podanika i njegovog idola. Jasno je da moć vođe počiva na umu potčinjenih. Čujem kako ČK vođu oslovljava kao Stari. To je ideološka ohola intimizacija koja pozajmljuje biološki jezik i koja kaže: naš Stari, mi smo s njim na ti, mi smo sa istorijom i životom na ti. To je jezik koji je do ekstrema doveo PP (Pero Zubac), nekad znameniti estradni liričar, koji je napisao da voli vođu više nego biološkog oca. 199 Marinko Arsić Ivkov, autor čuvene Antologije srpske udvoričke poezije, povodom masovnog pisanja pesama i oda Titu, o pesnicima kaže: „Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne benefi cije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama... To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji knjiiževnosti... Kako te pesme zvuče danas, u vreme kada najmlađa generacija i ne zna ko je bio Josip Broz Tito?“ Ovo pitanje je, zaista, relevantno i može da nam posluži kao odskočna poluga u tuma- čenju predočene pesme. Pesnički subjekt je, istina, napisao još jednu pesmu posvećenu Titovom režimu, Ova zemlja. Nećemo citirati njene stihove da ne bismo prekršili pravilo rubrike Duplo dno. Taj biserčić ostavljamo za neku drugu priliku. Ali ćemo dodati još nekoliko rečenica iz najnovijih sećanja našeg poete: Urednik lista O (Oko) iz Z (Zagreba) traži da napišem pesmu povodom smrti druga T. Kažem GG (Goranu Babiću) da nisam nikad pisao slične pesme i da sam nevešt u tome, da naprosto neću biti sposoban da mu udovoljim. Mi, evo, podsećamo da je naš pesnik tri godine ranije objavio pesmu Ova zemlja („Bratstvo-jedinstvo“, Novi Sad, 1977). Nevini pesnik seća se dalje: Na kraju me iz regoinalnog saveza komunista zovu i podsećaju da je vreme da pošaljem pesmu. Rubrika Duplo dno traži da dodamo još pesnikove esejističke svesti o Josipu Brozu kako bismo do kraja razumeli hrpu praznih reči u pesmi Vrijedi živjeti i boriti se – Tito. Dakle, da vidimo šta se to krije ispod duplog dna akcije jednog pesnika stasalog u vreme Titovog režima: Tito je velikan istorije, istorije koju je stvarao sa najprogresivnijim snagama jednog vremena u svojoj zemlji i u svetu. Jer, kad je Tito u pitanju, istorija nije mogla sa svojim potencijama biti sila čijem smo slepom diktatu prepušteni na milost i nemilost, tek kao hrana kojom ona zadovoljava sopstvene apetite. Apetiti ovakve istorije, apetiti su metafi zike koja inauguriše jednu nehumanističku konstelaciju, jer čoveka, naciju, klasu – jednom reči smisao ljudskog prebivanja u svetu – svodi na goli instrument himeričke i transistorijske volje koja radi svoje. Tito je takvu logiku koja je računala s nama bez nas revolucionarnim delom doveo u pitanje. On je ispostavio i praktikovao revolucionarnu praksu koja je računala, pre svega, sa čovekom kao subjektom istorije, istorije sa punim smislom, koja se, kao takva, po prvi put odvijala u našim prostorima izmaštana rukama i krvlju naših naroda i narodnosti. U metafi zičkim apetitima autora, primećujemo jednu tautološku sintagmu praktikovao revolucionarnu praksu. Nećemo zlehudo prigovarati, jer pesnik, verovatno, zna šta inauguriše. Nema sumnje, da je naš poeta imao velike razloge da napiše čak tri tvorevine posve- ćene Josipu Brozu Titu. Šta je od toga ostalo? Marinko Arsić Ivkov je rekao svoje: „Stihove koji su do besmislenosti veličali ’bеsmrtnog vođu’, izjednačavjući ga sa božanstvom, Suncem i večnošću, ne može da izostavi nijedan antologičar ljudske gluposti.“ A autor ovog tihog teksta imao je, u dane Titove smrti i sahrane, velike probleme upravo sa poezijom koja asocira na Josipa Broza, stvara aluzije na njegovu gromadnu ličnost. Naime, književni list To jest, na čijem je tada bio čelu, koji je trebalo da izađe u maju 1980. godine, nije se pojavio zbog opasnih priloga. Zaustavljen je proces štampe, a glavni i odgovorni urednik, delimično i ostali članovi redakcije, pozvani su na silna ribanja. Problem je bila pesma „Car“ Herberta Zbignjeva, ali i proza „Franjin bunar“ Jovana Radulovića i „Štaka“ Đure Đukanova. Ketmanovski cenzori pridodavali su i pesmu „Mlinar“ 200 Herberta Zbignjeva, jer Tito je u Rusiji u vreme Oktobarske revolucije negde, navodno, radio kao mlinar. U pesmi „Car“ Herbert Zbignjev govori o nekom caru koji je voleo da se slika s decom, da ide u lov i na putovanja, o caru čija maska visi u svačijoj kući. Ničim se nisu mogle otkloniti aluzije na Tita, zaludan je bio moj pokušaj da objasnim da je to sve slučajna koincidencija, da književnost, pogotovo poezija, nema linearne spratove tumačenja. Naježene oči ispitivača išle su sve dalje i dalje, širile se i zguljivale kožu s lica. Jedan bivši dekan je rekao da bi me Novosađani kamenovali da se To jest pojavio. Jer, i u proznom fragmentu „Franjin bunar“ (iz knjige Golubnjača) viđen je Titov otac Franjo, a u priči „Štaka“ – zlatna štaka koju je trebalo Tito da nosi posle amputirane noge. Kratko, kao bivši glavni urednik To jesta, tri godine potom nisam mogao dobiti nikakav posao u Novom Sadu, pogotovo ne u Poljima gde su me, inače, videli mnogi pisci. U Sterijinom pozorju, na primer, komisija me je, posle stručnog testa za mesto književnog referenta, odabrala kao najboljeg od trideset kandidata, ali zbor radnika Pozorja odbio s obrazloženjem da sam ja bio onaj urednik To jesta. I ne samo to – do Beograda je išla šapa prokazanosti. Zemljak mi na čelu Filmskih novosti, pisac partizanskih feljtona i romana, kad je čuo moju ispovest, uplašio se, okrenuo glavu i odbio da me primi na mesto običnog službenika. Nisam bolje prošao ni u Prosveti na konkursu za mesto lektora, iako sam bio njen pisac. Da sam imao napisanu pesmu o Titu, sve bi bilo drugačije. Ali, vredelo je živeti i boriti se. To majka više ne rađa.
      = izvor: POLJA

Нема коментара:

Постави коментар