 |
| Прво пролетње јутро, 20. март 2017. Око 6:12 ч. |
ПИТАЊА ПОЕЗИЈЕ , одломак
Али ако желимо, као што то обичај жели, да од Књижевности начинимо неку врсту институције од јавне корисности, да слави једне нације — која је у ствари једна државна вредност — придодамо називе као »ремек-дела«, који морају да буду уписани покрај имена њених победа, и ако, претварајући у средства образовања ин-струменте духовног задовољства, тим остварењима одредимо значајну улогу у подизању и опредељивању младога света, — онда треба водити рачуна да се не исквари властити и истински смисао уметности. То искваривање се састоји у замењивању неважних и вањских тачности или конвенционалних схватања за апсолутну тачност задовољства или непосредног занимања изазваног делом, у претварању тог дела у протудејство које служи педагошкој контроли, у материју некорисних развијања, у повод за бесмислене проблеме ...
Сва та стремљења доприносе једној те истој последици: избегавању стварних питања, стварању презира. . .
Кад погледам шта се чини са Поезијом, шта се од ње тражи, шта се говори о њој, каква се идеја од ње ствара у тумачењима (и помало свугде), мој дух, који верује за себе (без сумње због интимне природе духова) да је најједноставнији међу најједноставнијим духовима, чуди се »до границе чуђења«.
Он говори сам себи: не видим у свему томе нити оно што би ми помогло да боље читам ту песму, да је изведем боље за своје задовољство; нити да разговетније појмим њену структуру. Наводе ме на нешто сасвим друго, и нема тога што неће потражити како би ме одвратили од божанског. Причају ми о датумима, о био графији; уводе ме у расправе, у доктрине које ме не занимају, док се међутим ради о песми и осетљивој уметности гласа носитеља идеја... Где је дакле суштина и у тим причама и у тим тезама? Шта се дешава с оним што се прво примећује у једном тексту, са сензацијама које је објединио да би произвео? Биће времена да раз- говарамо о животу, о љубавима и схватањима самога песника, о његовим пријатељима и непријатељима, о његовом рођењу и смрти, кад будемо довољно продрли у песничко познавање његове песме, то јест кад постанемо инструмент оног што је написано, на такав начин да се наш глас, наш интелект и све моћи наше осећајности обједине да би дали живот и снажну присутност стваралачком ауторовом чину.
Површни и узалудни карактер проучавања и обучавања чему сам се управо чудио појављује се чим поставимо иоле одређено питање. Док слушам о тим дисертацијама којима не недостају ни »документи«, ни суптилности, не могу у самоме себи да спречим помисао како не знам шта је то Реченица. .. Нисам доследан ни у томе шта подразумевам под речју Стих. Читао сам или сковао двадесетак »дефиниција« за Ритам, од којих прихватам ниједну . .. Шта говорим! . .. Чак ако се упустим у размишљање шта је то Сугласник, почнем да се питам; тражим објашњење; а добијам тек привиде јасног сазнања, раздељене у двадесет опречних мишљења.
= извор: одломак из истоименог есеја, П. Валерија, штампан у књ. Књижевни погледи ПЕСНИЧКО ИСКУСТВО / Пол Валери. - Просвета - Београд, 1980, стр. 263 - 277. - стр. 271-272
Нема коментара:
Постави коментар