Драгоценом серијом текстова под општим насловом (Са)Чувајмо српски језик Политика је учинила редак искорак у бризи за очување српскога језика ....

O старој српској лексикографији – нешто друкчије

Неке појединости формулисане у тим расправама могу се разматрати и нешто друкчије, а ја овде издвајам ону која се тиче старине српских лексикографских подухвата

Драгоценом серијом текстова под општим насловом (Са)Чувајмо српски језик Политика је учинила редак искорак у бризи за очување српскога језика и омогућила носиоцима разноврсних знања о многим његовим аспектима да се својим погледима представе не само специјалистима за поједине домене српскога језика него и много широј културној и научној јавности. Неке појединости формулисане у тим расправама могу се разматрати и нешто друкчије, а ја овде издвајам ону која се тиче старине српских лексикографских подухвата.

У прилогу Рајне Драгићевић (Политика, 6. 9. 2015) наводи се да Срби до краја 18. века нису имали речника и да је „један од најстаријих“ био Речник мали, објављен у Бечу 1793. године. Тај податак био би потпун да је речено да се то односи на речнике штампане ћирилицом и намењене српској православној читалачкој
публици. Ту појединост сматрам битном због тога што је, после 1945, сва западна српска књижевнојезичка традиција „предата у надлежност“ Хрватима и тада су они, ни криви ни дужни, постали власници свега онога што припада традицији српске писмености и за чије су уобличавање Хрвати били заслужни таман колико и Ескими (изузевши, разуме се, њене танке чакавске фрагменте). Такве појединости ваља рашчистити одмах јер су Хрвати, током више последњих деценија, „навикли“ на то да „хрватским“ сматрају све оно што је икад и игде написано на оним просторима на којима се данас налази и један једини „Хрват“. И због тога се може рећи да су они народ који данас има макар педесетак „хрватских језика“, али је њихова невоља у томе што се сви они међу њима који се срећу по штокавштини једино могу представити као – српски.

О томе најбоље сведочи комплетна „илирска лексикографија“, коју Хрвати доследно „читају“ као хрватску, о чему сам другде говорио детаљније, а овде ћу од тога поменути само неке појединости:

а) Јаков Микаља (1600/1601?1654), „талијански језуит који је, као мисионар у Темишвару и у Далмацији, научио хрватскосрпски“, објавио је „Благо језика словинскога (Тhesaurus linguae Illyricae sive Dictionarium Illyricum), рјечник хрватскосрпско-талијанско-латински с малом граматиком рађеном према Кашићевим Institutiones linguae illyricae” (Лорето-Анкона, 1649?1651), при чему у предговору „тврди да је ’босански језик’, који упоређује с тосканским, најљепши међу нашим дијалектима“. (У време о коме говоримо за хрватски? језик“ није се знало ни у Загребу, а у Босни за њега се чуло – тек три века касније!);

б) Lexicon latino-italico-illyricum Јоакима Стулија (1729?1817) представља се као хрватско-латинско-талијански рјечник, у његовој је основи штокавски? (ијекавског говора)“, али се у њему нашла и грађа из дела Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, Орфелина и др; предговор речнику написао је Франо Марија Апендини и у вези с тим може се истаћи једна посебна занимљивост: он реч „’илирски’ преводи са ’serbico’ не помињући реч хрватски“;

в) Арделио дела Бела (1655?1737) „написао је и 1728 у Млецима издао овећи талијанско-латинско-хрватски рјечник (Dizionario Italiano, Latino, Illirico, на 785 стр.) с латинско-талијанским индексом ријечи на крају и с кратком граматиком ’илирскога језика’ на почетку рјечника (Instruzioni grammaticali della lingua Illirica)... За рјечник је скупио грађу из преко 40 рукописних и штампаних дјела дубровачких и далматинских писаца XVI и XVII ст., тако да је то први наш рјечник, који је израђен на основи писаца и потврђен цитатима из књижевних дјела“.

Могли бисмо томе додати и неке друге сличне „хрватске речнике“ (Бартола Ђурђевића, Фауста Вранчића, Јосипа Волтића) и ни у једном од њих не помиње се хрватско име, а свако регионално име одређује се као илирско, тј. српско. И јасно је зашто је то тако: Хрвати кажу да су они, као чакавци, западно хришћанство примили пре 13 векова, а по штокавштини, ни у траговима се не појављују пре краја 19. века и о томе најбољу потврду налазимо у Дубровнику, у коме је, према „попису од 31. децембра 1890“, у његових 14 „одломака“ пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 „словенски“ (тј. словеначки), 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! Католички мисионари, дакле, међу Хрватима нису имали потребе нити да мисионаре нити да шире католичанство, али су то могли чинити међу Србима и за те су им послове били неопходни речници српскога језика.

А колико су у томе имали успеха, могу показати три појединости: а) мостарска бискупија основана је 1625. године без иједног верника, без иједног попа и без иједне цркве; б) надбискуп сарајевски Штадлер устоличен је 1882. године у некој бараци јер у Сарајеву католичке цркве није било; в) главнина католичких цркава по Босни саграђена је после Првога светског рата и кад је то један функционер ХДЗ неопрезно открио, једва је успео да се спасе – бекством у Немачку.

Хрвати не признају да су били Срби-католици, а без тога у Европу нису имали шта однети мимо онога што су од Срба преотели. Срби им не морају потписивати признање да су им то поклонили.

Професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду 
(у пензији)

Др Драгољуб Петровић  објављено: 12.10.2015. у Политици