Ко је ве­ра, а ко пр­о­не­ве­ра / Батић Бачевић

КОЛУМНА НЕДЕЉЕ

ПО­ГЛЕД С ПЕ­РИ­ФЕ­РИ­ЈЕ

Ко је ве­ра, а ко пр­о­не­ве­ра

Прет­ход­ну по­ли­тич­ку оли­гар­хи­ју и еко­ном­ски си­стем раз­не­ла је не­де­мон­ти­ра­на бом­ба, али сат на­ста­вља да ку­ца све док се глав­ни орга­ни­за­то­ри нај­ве­ће пљач­ке у са­вре­ме­ној исто­ри­ји не на­ђу у за­тво­ри­ма, а из­вр­ши­о­ци­ма фи­нан­сиј­ских ра­до­ва не оду­зме сва имо­ви­на сте­че­на од већ ли­кви­ди­ра­них ба­на­ка

Ништа се неће променити све док сваком човеку у Србији не буду јасне две ствари – да је Тито умро и да нема бесплатног ручка, оценио је пре скоро три године бизнисмен млађе генерације, чврсто уверен да је тог дана, на једном од оних бесмислених скупова економске елите који увек имају исти закључак (да треба више производити а мање трошити, или да је боље живети у миру него у рату), изрекао нешто изузетно значајно, мисао која ће трасирати нову економску политику Србије.

Није прошло ни месец дана, а у једном од часописа у којима углавном сиромашне домаћице гледају како живе срећне, богате жене (уз обавезни уздах „а за кога сам се ја удала”), исти стратег показао је да жуљеве на рукама није стекао док је зарађивао ручак већ повлачећи ужад на новој једрилици или уносећи кутије шампањца у вински подрум. Свега неколико месеци касније, испоставило се да је јунак заправо на листи оних бизнисмена који су успели да узму милионе евра од банака које су нетом потонуле, а он нестао из јавног живота, економских скупова и шарених ревија која показују мале тајне великих капиталиста. У те три епизоде као да је непознати сценариста направио групни фоторобот „пословне елите” у Србији за коју је, изгледа, увек било и бесплатног ручка и бесплатних једрилица и бесплатних кредита
. Али за прављење фоторобота остатка земље, који ће у тишини платити све ненаплаћене кредите бизнис генија, била би потребна нека шпанска или индијска серија.

Није овде реч само о вриштећој социјалној неправди, према којој су на крају рупу од украдених милијарду или више евра попунили наставници, доктори или пензионери. Реч је недемонтираној бомби која је разнела претходну политичку олигархију и економски систем, али сат наставља да куца све док се главни организатори те највеће пљачке у савременој историји не нађу у затворима, а извршиоцима финансијских радова не одузме сва имовина која је стечена од већ ликвидираних банака.

Јер, ако се то не деси, Србија ће имати неко изопачено монтипајтоновско схватање бизниса у којем водећи пословни људи купују, продају фирме парама које су можда државне, можда криминалне на привременом хемијском чишћењу, али свакако нису њихове. Тако се догађа да шампиони приватног предузетништва, који годинама јадикују како се држава превише меша у економију, заправо читав успех заснивају на томе да им је неки политички лидер, коме су купили стан, „бентли” или старлету, дозволио да се жестоко умешају у државни буџет или велике, јавне системе. Сасвим неосетно, грађани Србије су добили економски поредак у којем се иза силне галаме о либералној економији, заправо, крије потреба да се сачува тајкунско-политичко братство које има сасвим једноставну тајну успеха – сваки велики пословни подвиг приватника ће се неминовно претворити у јавни дуг, а свака лична свињарија у срамоту читавог друштва, које се по расту друштвеног производа, платама налази на зачељу Балкана. Није Немачка постала водећа економска сила у Европи због „Мерцедеса” или „Сименса”, већ због јединственог схватања одговорности према којем  држава мора да пружи хиљаду могућности приватницима да развијају сопствени бизнис и ниједну могућност да оштете државу. А у Србији? Када ће се направити разлика у пословању које се води у доброј вери или проневери?

Зато би држава морала да учини све да обесмисли ту криминалну тржишну утакмицу у којој ће поштени људи само посматрати да ли ће неку фирму купити бизнисмен који је узео 20 милиона кредита с намером да их никада не врати, или можда његов ривал који је узео знатно више, али с намером да врати чим Србија постане богатија него Норвешке. Или сасвим једноставно – грађани само гледају како неко купује њихова предузећа с њиховим парама. И можда имају слободу да преко синдиката или лично кажу да ли им се више свиђа онај што је уништио Агробанку или им се више свиђа онај храбрији који је пљачкао, пардон узимао кредите за развој привреде где је стигао, од Привредне до Развојне банке.

Ако Свети Петар буде милостив и помогне истражним органима Србије да расветле приватизацију „Политике”, не би нас нимало изненадило ако се испостави да су сви актери у том чудном послу имали нешто заједничко – куповали су лист од националног значаја парама од банака које никада нису вратили. Али су цех пропасти банака платили порески обвезници.

Тадићев режим, Демократска странка и тајкуни који су били увезани с тим поретком платили су цену на изборима за савршени финансијски подухват, али су свој пораз поднели достојанствено, скривајући се од јавности по елитним европским хотелима, на палубама јахти, утапајући губитништво у пићима која коштају као просечна плата у Србији. Није, међутим, јасно зашто би Вучићева влада сав терет те највеће криминалне афере у послератној свалила на директоре банака и пословне људе који су формално узимали кредите, али су били истовремено и нека врста благајника читавог поретка – плаћали су поштено све потребе странака које су им кредите дали, плаћали су станове, кола, подобне новинаре и јавне интелектуалце. Зато и није поштено да се све свали само на сироте тајкуне, неко веома моћан је морао да окрене телефон и нареди да се изда огроман кредит без покрића. Ако је тај неко у међувремену изашао из ДС-а, или схватио своје политичке, економски заблуде и почео да подржава напредњаке, то још не значи да би неко из нове власти смео да му да индулгенцију.

Има сасвим озбиљних људи из власти који незванично причају да би доследно истеривање правде заправо довело до слома читавог система јер је тај савршени клептократски пројекат заправо излио из банкарских сфера и у корупцији удавио и политичаре и невладине организације и медије. То би заиста било непријатно за велики број угледних јавних личности, али нимало не би сметало обичним поштеним људима. Као ни поштеним пословним људима, којима нико није дао милионе евра, ни отворио врата буџета и рекао да раде шта желе под сасвим једноставним правилом – нама највише, али и опозицији или таблодима помало, како нико никада не би одговарао.

На једној згради у Вараждину постоји табла на којој пише да у је у тој згради живела особа која ће остати упамћена по томе што се читав живот трудила да буде нико и ништа. На стотинама старих зграда у Београду могу се јасно видети имена породица некадашњих тајкуна који су ипак схватили да су друштву у којем су стекли богатство остали нешто дужни. Будући да се на прсте једне руке могу пребројати задужбине које су подигли нови богаташи у Србији, иако се може помислити да су од овог друштва имали више користи од Коларца или Игуманова, не би било лоше да и Београд наручи неке табле из хрватског града.

Батић Бачевић, објављено: 25.10.2015  у Политици