УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 23. септембар 2015.

Избеглице спавају на српским гробљима

Британски “Channel 4” објавио се снимак на коме се види како избеглице спавају на православном гробљу у Товарнику.
Хрватска полиција је, иначе, хтела прошле ноћи да под окриљем мрака пребаци у Србију већу групу миграната преко границе на Дунаву, близу Бачке Паланке, што је српска полиција успела да спречи, сазнаје Танјуг из два извора.
Хрватска полиција покушала је преко Шаренградске аде, хрватског речног острва на Дунаву у близини Бачке Паланке, током ноћи да у Србију врати већу групу избеглица.
Српска полиција успела је да спречи тај покушај, користећи патролне чамце са рефлекторима и ротацијама.
Извори Тањуга су навели да је због тога појачано присуство припадника граничне полиције Србије.
Шаренградска ада је хрватско речно острво, на делу где Дунав чини границу са Србијом, а налази се близу Бачке Паланке.

Све о избегличкој кризи можете да прочитате ОВДЕ.

   * извор: Вечерње НОВОСТИ

Пиране стигле у Тамиш?



КРАЈЊЕ необична риба за овај део света у недељу је загризла удицу градског већника задуженог за екологију Владимира Деље. Он је у Тамишу, на километар узводно од Железничког моста, на левој обали у плићаку дубине око пола метра, користећи такмичарац и пловак, упецао рибу која веома личи на пирану. 
– У питању је риба која по свим карактеристикама подсећа на пирану, пре свега по карактеристичној вилици и зубима које има. Очигледно је да се с променама климе мења нешто и у животињском свету Тамиша. Ухватио сам рибу која подсећа на пирану. Нисам потпуности сигуран да је то баш пирана. Ипак, бавио сам се акваристиком и, на основу мојих искустава, могу да кажем да неодољиво подсећа на ту врсту. Риба је ухваћена узводно од Железничког моста према Јабуци – изјавио је Деља.
Деља је навео да је упецао само једну рибу, а као мамац користио је црвиће. Рибу није сачувао, али је она извађена из воде.
Пиране или њихов блиски рођак паку, већ су хватане на подручју Војводине. Ихтиолози, који су овакве улове коментарисали у оквиру „Фејсбук” група посвећених риболову, објашњавају да су то највероватније рибе пуштене из акваријума.



Пиране стигле у Тамиш? | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 21. септембар 2015.

Европа нам враћа 'вишак' избеглица!

ПРЕМА споразуму о реадмисији који Европска унија има са Србијом, Мађарска и остале чланице ЕУ могу да враћају у Србију мигранте из трећих земаља који код њих не добију азил! Ово саопштење Европске комисије наишло је на оштру реакцију председавајућег ОЕБС Ивице Дачића. Он је на годишњој конференцији ОЕБС у Варшави био изричит да је то за нашу земљу неприхватљиво и да ћемо бити принуђени да предузмемо контрамере.Портпаролка ЕК Наташа Берто објаснила је да су односи са земљама изван ЕУ регулисани споразумима о реадмисији, који обавезују те земље да приме назад имигранте који не добију азил у ЕУ.
- Цела ЕУ има колективно такав споразум о реадмисији са Србијом - рекла је Берто, и навела да чланице ЕУ у Србију на основу тога могу враћати и српске држављане који не добију азил, што је повезано с безвизним режимом.
Премијер Србије Александар Вучић изјавио је да Србија очекује од Европе свеобухватно решење мигрантске кризе и да је спремна да преузме свој део одговорности.
- Не желимо да избегавамо своје обавезе у будућности. Волели бисмо да будемо део решења и већ смо понудили помоћ, што значи: нисмо чланица Уније, али када неко каже да би требало да делујемо као чланица и да преузмемо свој део терета и да две до три хиљаде људи остане у нашој земљи, ми ћемо то урадити. Врло је лако и једноставно с нама.
Он је навео и да и не крије да у Србији то није популарно, али и да не брине за реакцију људи који би желели да ставе жичану ограду око Србије.
Најновије саопштење ЕК у пракси значи да "вишак" избеглица практично могу да нам врате само Мађарска и Хрватска, и то ако докажу да су мигранти у те земље ушли илегално са наше територије. Неопходно је и да се Србија са тим сагласи. А Србији, с обзиром на најављено отварање поглавља, не преостаје много маневарског простора.
Према Даблинском споразуму, сви они који не добију азил у западној Европи, а оставили су отисак прста у Мађарској или Хрватској (далеко их је мање, јер је Хрватска убрзо престала да их региструје), могу бити враћени њима, а они их опет могу вратити код нас. Тако је ова бројка потенцијално већа него да их Мађари депортују одмах чим им одбију азил.
МРЕЖАМА ЛОВЕ ЉУДЕМАЂАРСКИ премијер Виктор Орбан тражио је од парламента да одобри постављање војске на мађарској граници, јер се на њој "не брани само Мађарска, већ цела Европа". Парламент је затим усвојио закон којим даје овлашћење влади да распореди војску која може да користи маневарску муницију, гумене метке, пиротехничка средства, сузавац и пиштољ који кроз цев испаљује мрежу за хватање људи против илегалних миграната.
Нико нема ни најблажу процену колики би број људи на крају могао да заврши у Србији, али се сви слажу да ће они опет покушати да се пробију на запад. Засад се зна да је од почетка године кроз Србију укупно прошло више од 150.000 људи, а свега 600 је овде затражило заштиту.
Ситуацију додатно погоршава нови мађарски закон о државним границама, који уз могућност враћања избеглица држави порекла, сада помиње и "сигурне треће земље", у које Будимпешта убраја Србију.
- Већина земаља ЕУ то не употребљава, али су Мађари искористили ову могућност - објашњавају за "Новости" у Европској комисији, али и наглашавају да Мађарска неће моћи Србији тек тако да врати мигранте, већ да с нашом земљом треба да постигне билатерални договор. На питање зашто би било ко враћао избеглице у Србију, ако су они дошли из Грчке као чланице ЕУ, у Бриселу кажу да се мигранти не региструју у потребној мери при уласку у Грчку. Разлог су недовољни административни капацитети, али и свесно избегавање миграната да то учине.
- Тај проблем тренутно решавамо из више углова - кажу у ЕК. - Један је слање већег броја службеника на терен као испомоћ Грцима да би све избеглице биле регистроване. То би омогућило Србији да их даље враћа одакле су дошли. Друго је унутрашњи споразум међу чланицама о распоређивању додатних 120.000 избеглица на већ 40.000 постојећих, на основу квота.
Радош Ђуровић, из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, наводи да је Мађарска на основу билатералног споразума и до сада враћала мањи број илегалних миграната у Србију. Проблем ће настати ако почне да их враћа у великом броју одједном, за шта Србија нема техничке капацитете:
- Наша позиција је незахвална. Замислите људе који хоће да иду даље, а неко их у томе спречава! Ако остају дуже овде, они неће имати пара за приватни смештај и држава ће сносити већи терет. Зато мора да управља миграцијама и омогући им документа на основу којих ће легално трошити паре.
Ђуровић каже да ће Србија моћи по реадмисији да врати један број миграната Бугарској и Румунији, јер су одатле дошли код нас, али Македонији нећемо моћи, јер она не сарађује и УНХЦР ју је прогласио "несигурном трећом земљом".
Прилив људи у нашу земљу је у понедељак опет био повећан, па је, према подацима Комесаријата за избеглице, до 16 сати, у прихватном центру у Прешеву регистровано више од 700 људи.
Српски званичници оштро су реаговали и на чињеницу да Загреб не само да не отвара, већ и даље затвара путне правце из Србије ка Хрватској. Колоне камиона премашују 10 километара, због чега је, како сазнајемо, наш државни врх спремио оштру ноту Загребу. Дачић је у понедељак током дана покушао да ступи у контакт и са колегиницом Весном Пусић.
У Хрватску је до сада ушло 30.000 људи, а у међувремену је затворен и гранични прелаз Брегана према Словенији. Хрвати ликују јер се нису претворили у европски избеглички камп, а Словенци су бесни на владу у Љубљани због непопуларних потеза по узору на Виктора Орбана. Хрватски прихватни центри су тренутно празни, свега је осам људи затржило азил. Празне се и центри у Словенији.
- Срби и лицемерни Хрвати су нас надмудрили - пише љубљанско "Дело". - Са полицајцима који прихватају децу и отвореним границама, Србија се винула међу добре момке.


Европа нам враћа 'вишак' избеглица! | Политика | Novosti.rs

Духовна храна из самопослуге

ПОПУЛАРНА књижевност, коју пишу позната лица са екрана и насловних страна, одавно је засела на чело свих листа читаности и тиража код нас. Српске селебрити личности и њихови издавачи иду у корак са страним узорима, нови наслови се производе чим се осети жеља публике, а десетине хиљада продатих примерака достижу се као од шале.
Тривијална или водитељска литература, како ју је назвао професор Александар Јерков, коју стварају "проницљиве новинарке, естрадне звезде и скандал-мајстори", постала је препознатљиви симбол савремене српске прозе, али и духа времена.
"Купио сам књигу наше познате ТВ водитељке. Продавачица ми је уместо кусура вратила једног Пекића и два Киша..." - гласи афоризам Бојана Љубеновића, који јасно оцртава стање.
- Нисам сигуран да стижем да завирим у све те књиге које се називају популарним. Од највећег броја у које и завирим, после 50 страница дигнем руке, што можда говори о тим књигама, али можда и о мени - каже, за "Новости, критичар Милан Влајчић, и додаје. - Од тога нема `леба за правог читача, то је сипање из шупљег у празно, али нећу да грешим душу. Једино Мирјана Бобић Мојсиловић одскаче од онога што се сматра селебрити књижевношћу.
БИБЛИОТЕКЕ И ДРАГСТОРИ-Било би важно да се на откупима књига у библиотекама нађу вредне, важне књиге, а да се потрошачка литература и даље продаје где и до сада, у драгсторима на пример. Значајну разлику између књижевности, која би требало да обавезно буде предмет интересовања критике и потрошачке литературе увидећете уколико се распитате за разлику у хонорарима који се, на пример, и нажалост, у библиотекама, плаћају ауторима прве и друге. Те чињенице сведоче о томе да би књижевност требало да остане у библиотекама, да се у њима пази, гаји и чува, да се препоручује. Потрошачкој литаратури ту није место - каже Слађана Илић.Треба рећи, истиче за "Новости" професор Михајло Пантић, да таква врста писања одувек постоји, само је стицајем околности она данас видљивија него пре сто или двеста година:
- Тако је како је захваљујући утицају и природи савремених медија, пре свега телевизије. Оно што није на телевизији и на нету нема никаквих изгледа да дође до шире читалачке публике. При томе, класична уметничка књижевност захтева и време и усредсређеност, а мало ко се у нашем добу може похвалити да у томе не оскудева. Не допада ми се када неко са подсмехом и потцењивањем говори о сасвим природној људској потреби за самоизражавањем: право на писање и објављивање је универзално, а данас и лако доступно, па стога и широко распрострањено. Свако ко пише чини то у мери сопствених могућности и способности, неко је Достојевски, а неко Мир -Јам - каже Пантић.
Исто, по његовом мишљењу, важи и за читалачку публику: свако чита оно у чему се препознаје, што му доноси задовољство, што га испуњава, што је у његовом хоризонту мишљења.
Како се критичари опходе према оваквим делима, узимају ли их у обзир приликом вредновања савремене српске прозе? Углавном тако што не читају поменуте књиге. А то што се књижевна критика не бави тим феноменом на појединачном нивоу, него само феноменолошки или социолошки, уочавајући да је реч о појави која се не може игнорисати баш зато што у нашем времену заузима толико јавног простора, по Пантићевим речима, не треба да нас чуди:
- Није посреди никакав конзерватизам или неразумевање, већ логичан распоред ствари, тако је устројен свет књижевности и онога што претендује да се представи као књижевност. Академска књижевна критика образована је на класичним вредностима, њен укус и њени критеријуми одређени су најбољим делима традиције и савремености, и било би сасвим нелогично да се неко ко је посвећен тумачењу дела Андрића, Црњанског, Пекића, Киша или Драгослава Михаиловића бави читањем и појединачном анализом неког од тих многобројних, једва памтљивих наслова који су преплавили данашње тржиште, самопослуге, тржне центре, аеродроме, киоске... "Критиком", боље рећи рекламом, таквих дела ионако се баве маркетиншке службе, електронски медији, шарени часописи... И, морам признати, то чине на савршен, високопрофесионалан начин, вођени идејом о што бољој продаји робе, а не са циљем проширивања знања или, далеко било, умирења у лепоти.
ЧИН ИЗБОРАЧитање није чин принуде него чин избора, и ту је решење. Нека људи пишу шта хоће и колико хоће, сви имају компјутер или "паметни" телефон и свако може да без по муке објави књигу или барем да је постави на сопствени сајт или "фејсбук", и што би се због тога неко чудио или згражавао кад и сам ради мање-више исто - каже Михало Пантић.
Да је читалачка публика окренута таквој врсти литературе, потрошачка, што и тиражи тих књига показују, истиче књижевни критичар и списатељица Слађана Илић. Дакле, књижевност о којој је реч постоји у потрошачке сврхе и није одраз избрушеног, негованог читалачког укуса.
- Одувек је књижевност била аристократска, у смислу да су је читали малобројни умни духови, сладокусци. Тако је и данас, јер се тиражи најбољих књига продају дуже него потрошачка литература. У вези с тим добро је нагласити да у складу са духом времена у коме се и софистицираним читаоцима понекад као књижевност подмеће нешто што уистину то није, нема потребе томе још додавати и потрошачку литературу - каже Слађана Илић.
Циљне групе су различите, додаје наша саговорница, и тако и треба да остане. Она сматра да би било племенито да се критика бави правим књижевним вредностима, јер критику би требало то да занима. Задатак критике јесте да књижевност представља читалачкој публици, да тако негује њен читалачки укус, а потрошачка литература, јер јој је то једини (комерцијални) циљ, на друге начине ће наћи пут до сопствених конзумената.


Романи познатих: Духовна храна из самопослуге | Култура | Novosti.rs

недеља, 20. септембар 2015.

Кнез Павле Хрватима сачувао Истру

ПРЕУЗИМАЈУЋИ власт у име краља Петра Другог, кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности тих година, да се Версајски систем распада и да је Немачка постала она полуга која ствара нови поредак. То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје место. Почетком тридесетих година прилике на европској сцени утицале су на то да главни спољнотрговински партнер Југославије постане Немачка. 
Из архивске збирке докумената кнеза Павла с Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, види се да је кнез намесник покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за само 60 комада.
С друге стране, кнез је веровао да добри односи с Берлином гарантују безбедност од све нервознијих комшија - Италије, Мађарске и Бугарске. Међутим, то његово тражење неутралности за Југославију неће дати никакве опипљивије резултате. Уговор с Француском, па Мала Антанта, а поготово Балкански споразум, изгубиће сваки значај по избијању Другог светског рата.
Сви напори кнеза Павла бивају усмерени само ка једном циљу - сачувати земљу од ратних страхота.
Једно од решења питања како избећи рат а не приступити Тројном пакту, била је иницијатива из Рима да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству с Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.
Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију - у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године.
Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.
Специјални изасланик први пут се сусрео само с грофом Ћаном, али други пут и с Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:
- Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско--југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав... - рекао је Мусолини.
И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у пакт. Да би дали доказ немачкој страни да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су регулисани итало-немачки.
Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писаној форми. Мусолини дословце пише кнезу намеснику:
- Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море - излазак на Егејско море и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун - писао је Мусилини. - Пошто ја схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтевало да Југославија приђе Тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, те ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума.
Овај савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење осовини, а на тај начин Југославија би остала ван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у Тројни пакт.
Павле и Олга у Јоханесбургу 1946. године
- Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији... - пише Мусолини.
Реакција кнеза Павла на овај предлог Бенита Мусолинија је забележена у Стакићевој књизи "Моји разговори са Мусолинијем - Осовинске силе и Југославија", која се појавила 1967. године у Минхену, три године после његове смрти.
- Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом - одмах је рекао кнез. - Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од 1.000 година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином.
Краљ Петар II
Следећи сусрет са Мусолинијем др Владислав Стакић је имао 24. фебруара 1941. године, у Риму. Дуче је био незадовољан што из Београда не стиже одговор на његову понуду. Прво што је рекао изасланику из Београда је било:
- Уместо савеза са Италијом, ваша Влада води сада преговоре са Немачком на бази Пакта. Ја вам подвлачим и понављам да је моја жеља да ви останете ван рата. Ја сам вам скренуо пажњу да не дозволите да вас Рибентроп увуче у такву тешкоћу из које се тешко можете извући. Требало је са нама да прво разговарате, па онда са Немачком. Каква је данас ситуација и какви су моји погледи? Каква је данас моја понуда? Иста као и она прва, али са једном важном изменом. Пошто је Немачка поставила захтев да ви уђете у Пакт, он се више не може потпуно искључити из преговора. Али мојом помоћи, може се поставити питање када да ви уђете у Тројни пакт. По вашим речима, изгледа да Пакт представља за вашу земљу и нарочито за кнеза Павла једну шекспировску трагедију - рекао је Стакићу Мусолини. - Дакле, ево моје друге понуде. Засада не морате у пакт. Моја понуда остаје на снази. Савез са Италијом биће довољан. Нека Београд да свој пристанак, а ја ћу све свршити са Немачком. Али, морате дати обећање да ћете ступити у пакт доцније.
На крају Мусолини је рекао Стакићу да жели да се састане са кнезом и да измењају мисли о свим питањима која се тичу будуће политике двеју земаља.
Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да "у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију", наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза с Италијом влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

АРХИВ ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА
Занимљиво је да је Стакићева супруга Милка књигу "Моји разговори са Мусолинијем - Осовинске силе и Југославија", објавила у љотићевској штампарији "Искра", а да је предговор написао др Јакоб Б. Хоптнер, аутор књиге "Југослававија у кризи 1934-1941" коју је 1962. објавио Columbia universiti press. Хоптнер је био човек великог поверења кнеза Павла и одличан познавалац европских прилика тог доба. За њега иначе кружи прича, у кулоарским архивским круговима, да ће он из Југославије изнети документа везане за период владавине кнеза Павла а која су депонована на Колумбија универзитету.
Ову архиву кнез Павле није могао да изнесе 1941. када је у року од неколико сати био принуђен да се спакује и напусти земљу. Она је, значи, остала у двору. Очигледно је Немци нису пронашли, а изгледа да ни 1945. године никог није интересовала. Тек 1946. године, један Американац, по имену Јакоб Хоптнер, као представник међународног Црвеног крста, долази у Југославију (боравио је 1946. и 1947) и највероватније је он ту грађу сакупио и однео са собом.
Он ће, користећи документа из ове збирке, докторирати 1957. на овом универзитету, а пет година касније и објавити књигу везану за период владавине кнеза Павла.


Кнез Павле Хрватима сачувао Истру | Репортаже | Novosti.rs

среда, 16. септембар 2015.

На основу чега се додељује сајамски простор и зашто се од издавача траже завршни рачуни

Протест издавача уочи Сајма књига

Удружење професионалних издавача Србије протестује због захтева Одбора сајма књига да им се доставe завршни рачуни за 2014. годину на основу чега ће се додељивати сајамски простор

Атмосфера у сајамској хали: Да ли Одбор прекорачује своју надлежност (Фото Р. Крстинић)
Уочи још једног Међународног београдског сајма књига понавља се исти, заправо, вечити проблем доделе пословног и излагачког сајамског  простора, а поново се поставља и питање ко и на основу чега некоме додељује велики простор на најатрактивнијим местима, а некоме у запећку. Овога пута огласило се Удружење професионалних издавача Србије (УПИС), најоштрије протестујући због захтева Одбора Међународног београдског сајма књига да издавачи овом Одбору достављају завршне рачуне за 2014. годину, на основу чега ће добити пословни простор на сајму. Позиција на Међународном београдском сајму књига издавачима важна је из комерцијалних разлога, међутим, УПИС заступа мишљење да је принцип овог Одбора сајма књига да онај ко остварује велику добит по завршном рачуну, и на Сајму књига заради више. Шта заправо значи достава завршних рачуна Одбору сајма књига, питали смо издаваче, који улазе у састав овог удружења, а кога чине „Клио”, „Геопоетика”, „Архипелаг”, „Академска књига”, „Паидеја” и други.
Подаци из завршног рачуна садрже информације о броју запослених, о величини издавачке куће, о заради коју годишње остварује на основу својих издања, о укупном обиму посла издавача. Став је УПИС-а да Одбор Међународног београдског сајма књига прекорачује границе својих надлежности и да захтева увид у документа која по закону припадају само Пореској управи, Агенцији за привредне регистре и Центру за бонитет Народне банке Србије, а све под изговором  „тржишне препознатљивости”. Ово удружење издавача тиме указује на доминацију комерцијалне стране издаваштва, што не говори о квалитету књига, већ „обиму посла” и успешности у продаји.
–Одбор Београдског сајма књига не може имати шира и другачија овлашћења од одбора других културних манифестација чији је оснивач град Београд (ФЕСТ, БИТЕФ или БЕМУС), а за које не важе овакви кртеиријуми, стоји у саопштењу Удружења професионалних издавача Србије.
Поводом свих наведених закључака, УПИС захтева од Секретаријата за културу града Београда и од Скупштине града Београда да именују нови одбор Београдског сајма књига, који ће одражавати оснивачке и програмске циљеве културне манифестације као што је Београдски сајам књига и програмску разноликост савременог српског издаваштва.
На основу чега се додељује сајамски простор и зашто се од издавача траже завршни рачуни питања су која смо поставили представницима сајамског одбора, а одговоре смо добили од др Маје Радонић, помоћника уредника и пи-ара Међународног београдског сајма књига.
По њеним речима, критеријум тржишне препознатљивости само је један од параматара на основу којих се додељује излагачки простор на Београдском сајму књига, већ више од пет година. По њеним речима, подаци о тржишној препознатљивости доступни су на интернет сајту Агенције за привредне регистре, чиме се подстиче „легално пословање, што свакако доприноси и борби против сиве економије у издаваштву”.
– Поред овог критеријума, важе и други, међу којима су традиција и поштовање правила Београдског сајма књига. Ради вредновања традиције у култури и издаваштву, приликом расподеле простора посебно се узимају у обзир година оснивања издавача, као и награде које је добио током свога постојања. Квалитет објављених наслова вреднује се и на основу података о томе колико књига домаћих аутора одређеног издавача је преведено у иностранству, каже Маја Радонић, уз посебну напомену да је потпуно нетачно да је у фокусу оваквог вредновања остварени профит.
–Нажалост, иза одбране културних вредности често стоје лични интереси, а иза медијских напада – покушаји застрашивања доносилаца одлука ради одбране непоштено стечених позиција, истакла је Маја Радонић, не доводећи у питање објективност одлука Одбора сајма књига.
Као и у другим, сличним, приликама, као и поводом манифестација у чијем средишту су књига, представа или филм, разговори се углавном воде о свему што заправо није сама суштина књиге, представе или филма...
М. Вулићевић објављено: 17.09.2015. у Политици

Башта Соње Матијас

ПАРИЗ -ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА
ТРЕБАЛО је да осване 17. век, па да Парижани први пут закорачају правим тротоаром који се пружио читавом дужином од четврт километра тек завршеног Новог моста, данас најстаријег постојећег у овом граду. Уздигнута камена плоча штитила је шетаче од садржаја ноћних посуда просутих без пуно обзира кроз прозоре тада још поређаних кућа на мосту, нагомиланог коњског измета и свакојаких фекалија које су се, мирноћом питомог потока, уз тешки смрад лагано сливале средином живописних престоничких улица.
Узалуд је писац Луј Себастијан Мерсије тражио да се, по угледу на Лондон, тротоари уврсте у обавезни архитектонски пејзаж Париза. Други је изграђен тек готово два века касније, у смирај 18. столећа, на Тргу Одеон, док су у домен обавезне регулације уписани тек средином 19. века, на велику жалост и негодовање одједном обеспошљених и разочараних чистача ципела.
Париски плочници памте ђонове Наполеона и револуционара, армаде филозофа и поштене интелигенције, увело лишће Превера, Монтана и Гензбура, под чкиљавим фењерима су их у успаљено срце убадале штиклице лаких дама, бледели су свакодневно од умора под теретом милионске хрпе пролазника, топили лети од милине подвирујући под сукње ослобођених дамица, стрпљиво чекајући снег кога овде одавно више нема, док су низ њих цурили тонови бесмртне баладе ирског чаробњака на гитари Герија Мура. Нови живот данас им удахњује Соња Матијаси.
МЛАДИ графичар, концептуални уметник и иноватор у визуелној комуникацији, одлучила је да разбије свакодневно сивило битумена и намени му нову функцију у градском животу. Не прође мало, па у асфалт засади цвет.
Соња насумично хода улицама, тражећи беживотни потез на париском правцу. Онда застане, сагне се, проврти рупу и забоде стабљику. Неверватно, али истинито, париски тротари су предодређени за овакву врсту активности. Имају већ припремљене бушотине, у тачно одмереном размаку. Довољно је само шилом продубити их. Откуда ту и откада, не зна ни Соња.
Пројекат је у раној фази подразумевао искључиво сунцокрет који, кривећи врат, прати сунчев систем, да симболично врати веру у боље и лепше дане. Касније се флорин дијапазон проширио на сваколике биљчице, које Соњи падну подруку на пијаци код општине 14. арондисмана, где, једном седмично, за тезгом, ширећи видике, добровољно продаје поврће.
Има овај концепт вишеструку поруку - естетску, социолошку, еколошку, поетичну, комуниколошку, па и политичку, као одраз на убрзану замену по врхушку опасних камених коцки практичнијим и мање убојитим, једноличним асфалтом, после студентских побуна шездесет осме које они најогорченији у посрнулом свету поново прижељкују, али никако да се догоде.
НЕСВАКИДАШЊИ пројекат никада не прође незапажен. Нема тог Соњиног цвета који није изазвао реакцију: коментар, заподенут разговор, осмех, чуђење, алузију или, много ређе него што би то могло да се помисли, негодовање. Органски живот блокира пролаз, али отуђени људи врло често нађу нешто симпатично у томе.
Посађени цветови живе на различите начине. Потрају, најчешће, дан или два, у зависности од тога пада ли киша и да ли туда замакне нервозни пролазник. Пас на повоцу одмах је цвету пронашао сврху. И голуб добио нови поглед на градску разгледницу. Полицајац на све то службено не реагује. Прође, погледа, па, као и сви остали, настави пут даље бетонском планетом.


Расадник насред париског плочника | Дијаспора | Novosti.rs