УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Новине будућности "Сурбита"

недеља, 19. април 2015.

АНТОЛОГИЈА ПЕСАМА ПОЛУДЕЛИХ ПЕСНИКА / Душан Стојковић

БУБЕ У ГЛАВИ
(АНТОЛОГИЈА ПЕСАМА ПОЛУДЕЛИХ ПЕСНИКА)


ПОЕТСКО ЦРНО СУНЦЕ


 
Д. Стојковић, Архив "Заветина", 2014.
   
Са Миљурком Вукадиновићем складао сам обимну антологију песама о болести, болницама, болу... – Нису све болести за мене (2014). У њој су песме, наших и светских песника, које покривају одабрану тематику. У књизи која је пред вама, која је саставни део разгранатог пројекта Ћошкасте антологије, не налазе се песме о болести, већ оне које су испевали песници који су сами помоћ потражили у болницама. Лудило се готово не може заобићи када се о поезији говори и размишља. Песници, и писци уопште, веома често са њим другују. Веома често покушавају и да га пребришу управо тако што се писањем поза- баве. Но, оно је увек ту, иза песничког ћошка и чека тренутак када ће у песника да хрупи. Као што је Бодлер давно написао, а Тин Ујевић – и не само он – поновио, и понављао, пијан песник не може написати вредну песму. Не може ни онај који је под дејством дрога. Они се могу само, накнадно, користити опије- ношћу и халуционогеним визијама да, вративши се у песничку нормалу, сти- хове прибележе. То важи и за песнике који се на психијатријским лечењима налазе. Када болест витла њима, они су поетски неми. Или, барем, не стварају ништа што би било у додиру са великом поезијом. Поезију рађају само луцидни тренуци у којима се они обрету. Једини прави изузетак можда би, и то само условно, могао бити највећи песник антологије коју вам нудимо – Фридрих Хелдерлин. Читав низ песама, потписујући многе са Скарданели, уз стављање фантастичних / иреалних датума њиховог настанка (јер живео је изван времена и у свим временима одједном) испевао је у кули на Некару и кући столара Ернста Цимера, но и сама његова болест могла би се ставити под прилично велики знак питања. Био је болестан, али колико стварно, и докле? У сваком случају свест би најпре одагнала море што су му из подсвести бануле да би се он подухватио пера и прибележио стихове, а сваки се, по тачној опасци Рајнера Марије Рилкеа, „заклапао као судбина“. Дешавало се нешто слично и са Ан- тоненом Артоом заточеним у психијатријским лечилиштима. Болестан Ниче није испевао ни написао ништа, осим „болесних“ писама. Ниједан философски редак, ниједан стих. 
     Задржимо се укратко и на другим одабраним песницима.
     Од њих педесет девет само девет живот није окончало самоубиством.
     Неколики нису остали у историји књижевности као песници, поготову не као велики песници: Тит Лукреције Кар (О природи ствари је симбиотички спој поезије и философије), Џонатан Свифт (творац – могуће – најбољег сатиричног романа уопште – Гуливерова путовања), Фридрих Ниче (један од највећих и најутицајнијих светских философа), Аугуст Стриндберг (један од најзначајнијих драмских писаца за које позоришна уметност зна), Ернест Хемингвеј (врстан новелист, солидан романсијер, сасвим осредњи песник), Бранко Ћопић (један од најбољих српских приповедача).
     Торквато Тасо је био велики песник, али га историја књижевности пре сввега памти као творца једног од најзначајнијих барокних спевова – Ослобођени Јерусалим.
     Емил Нелиган је био канадски Рембо: полудевши у деветнаестој години, затворен у психијатријској болници, рекао је поезији збогом заувек.
     Езра Паунд је, због своје отворене подршке Мусолинијевом фашистичком режиму и ставова о Јеврејима, био смештен у кавез за лудаке и изложен јавном ругању и презиру, али је велико питање јесте ли у правом смислу те речи уопште болестан и био или су изношени ставови били његово лично, несум- њиво погрешно и погубно, мишљење о стварима у које се неспретно уплео.
     Руски песник Александар Башлачев, онај чијом се песмом антологија окон- чава, превасходно је упамћен као музичар – рок-певач.
     Неколики у антологију унети песници су без сваке сумње минорни (управо додатна онострана подсвесна енергија учинила је поједине њихове песме плам- тећим поетским грмовима): Живко Јевтић, Марко Врањешевић, Морис Ролина, Едмон – Анри Кризанел, Александар Гвердер, Герхард Фрич, Инге Милер, Роже Милио, Конрад Бајер.
     Двојица од њих, Француз Морис Ролина и Швајцарац Едмон – Анри Криза- нел, су у антологији стога што су обојица испевали песме једнаког наслова – „Луда“. 
     Када је Хегел као једну од круцијалних људских особина, по којима се они разликују од свих осталих живих бића, издвојио мисао, отишао је и корак даље, па је прибележио да стога човек једини „поседује, да тако кажем, дар лудила“.
     Незаобилазни Ниче одлази два корака даље: човек је – општеприхваћено – говорно биће, а сам језик је „нежно лудило“.
     Лудило има своју, макар и незабележену, поезију. Права, велика, поезија без лудила не може. Мишел Тево тврди како је „извесно лудило – инвентивно а никако патолошко – присутно у сваком остварењу аутентичне уметности...“
     Наш кратки уводни текст окончаћемо Паскаловом луцидном, потпуно на трагу већ поприлично давне нове антипсихијатрије, по којој је и не бити луд врста лудила. Придодаћемо јој Блејкову изреку: „Да други нису били луди, ми бисмо морали бити.“

                                                                                                                                                                                                                                             Душан Стојковић   

_____________________________

ТИТ ЛУКРЕЦИЈЕ КАР (око 9454. п. н. е.), Рим
               
               
О ПРИРОДИ СТВАРИ
          (одломак)

Не значи дакле ништа смрт за нас,
нит нас се она тиче имало.
Јер духа природа је смртна, зна се.
И к`о што ми у доба минуло
никакав нисмо осећали бол
кад надираху Пуни одасвуд
у борбу, кад је тле, потресено
метежом рата, дрхтало ужасом
под високим небесима, и широм
све живо зебло у неизвесности
чијој ће власти припасти на копну
и мору човечанство – тако исто,
кад не будемо, кад се раздвоје
тело и душа који заједно
јединство наше творе, ништа се
већ неће моћи нама десити
јер нећемо постојати, и ништа
узбудит осећај – па нек се земља
са морем смеша и са небом море.
Но све и кад би осећала даље
још духа природа и снага душе
од тела отргнута, то се ништа
не тиче нас, јер нас једино ствара
тела и душе тесни спој и брак.
И кад би време опет скупило
материју нашу после смрти сву,
и склопило је к'о што лежи сад,
кад би нас опет обасјао зрак
живота – чак ни то нас не би такло,
сећање је ли једном  прекинуто.
К'о сад што нас се ништ' не дотиче
од оног што смо били раније,
нити нас брига мори сад о том.
Јер понор прошли времена бескрајна
кад замислиш, многолике покрете
материје себи предочиш – увиђаш
и појмиш лако да су основе
и пре у истом реду бивале,
те исте које граде нас, а ум
сећањем ипак то не достиже.
Јер прекид је живота ту убачен,
покрети су одлутали без циља,
ван домака су били осећају.
Јер ако неком прети зло и беда,
он мора сам постојат у то доба
да би га снашли. Ал' то смрт укида,
и уклања из жића онога
к'о би доживет мог'о недаћу.
Видимо стога да се не треба
у смрти ничег плашити јер нико
не бива бедан ако не постоји,
и да је исто к'о да никада
ни рођен није, кад је бесмртна
смрт одузела живот самртни.

                Превeла са латинског Аница Савић-Ребац




ТОРКВАТО ТАСО (1544 – 1595), Италија


ТИ ОДЛАЗИШ...

Ти одлазиш, па се враћаш, ластавице,
градећи сваког љета гнијездо себи,
ал зима љепша, блажа прија теби,
на Нил, у Мемфис идеш, куд и друге птице.

Ја пак у свом срцу болном немилице
осјећам гдје љубав борави, те све би
оставила Пафус, Гнидус, али не би
напустила храм тај своје доколице.

Она у њем тајно као птица лéже,
мноштво малих Љубави, од којих
сваког је дана мојој души теже.

И не може их ни језик ни рука,
толико их има, да точно изброји,
а све у срцу, гнијезду страшних мука.

                Превео са италијанског Олинко Делорко


ЖИВЈЕХ

Живјех. Спочетка и Љубав и Нада
отвараху ми дивне, цвјетне путе;
сада су наде моје повенуте,
без њих и живот у мртвило пада.

А жеља, која бојажљиво дријема,
не може дићи изнемоглу снагу,
и зато смрт бих, мени тако драгу,
досећи хтио, кад љубави нема.

О Смрти, спасу од свег што нас мори,
суха сам биљка што се с вјетром бори,
коју залијевам, а неће да зене.

Дај, дођи, Смрти, зовем те јауком,
дођи, милосна, и милосном руком
покриј ми очи и уде ледене.


                Превео са италијанског Никола Милићевић

         = видети више  Библиотека "Зона преливања"